Zdrave biljke, veliki i sočni plodovi, prelepi cvetovi koji ne venu brzo su cilj nauke koja istražuju njihovo polje i konstantno radi na tome. Danas uz pomoć nanotehnologije i nanocevčica ugljenika koje se koriste kao dodatak seminima raznih biljaka nauka je na korak do toga da se uzgajaju sveži plodovi koji će bukvalno niknuti preko noći.

Kada se spomenu nanocevi uglavnom je prva pomisao na solarne panele i na fizičku nauku. Međutim, izgleda da nanocevčice mogu pomoći i u drugim poljima nevezanim za fiziku. Dokazano je da nanocevi mogu pogodno uticati na vrednost biljaka, njihov kvalitet i fertilizaciju. Dodavanjem nanocevčica karbona tj.ugljenika, prema istraživačima sa Univerziteta Arkanas u Little Rock-u, mogu se dobiti biljke koje brže rastu i koje su znatno veće. Prema Mariya Khodakovskaya i Alexandru Birisu, biljnom biologu i nanotehnologu sa New Scientist instituta, ugljenikove nanocevi se koriste da bi se poboljšalo klijanje biljaka paradajza. Zasađeno je seme paradajza, neko sa izvesnim sadržajem nanocevčica, a neko bez njih. Za samo tri dana čak 30% semena sa nanocevčicama počelo je da klija. U to vreme ni jedno od netretiranih semena nije počelo da klija niti je „nameravalo“ da uskoro počne. Potrebno je odprilike 12 dana da 32% semena paradajza bez nanocevi počne da klija.

Posle četiri nedelje istraživači su primetili da biljke paradajza čije je seme tretirano ugljenikovim nanocevčicama imaju dva puta veću biomasu i obim od svojih netretiranih primeraka. Trenutna teorija, na kojoj se radi, jeste da nanocevi prodru u koru semena paradajza  omogućavajući da voda brže dopre do samog semena i tako još više ubrza proces.

Zanimljivo je to da je koreni sistem sličan svim biljkama, tako da nanocevčice nisu promenile način na koji se sam koren osniva. Jedan od problema jeste da nanocevčice izazivaju abormalno pravljenje čvorova, što može pogoditi zrelije biljke. Pored toga, ugljenikove nanocevčice kao đubrivo mogu predstavljati opasnost kada se koriste za prehrambene biljke, jer su se našli neki toksični efekti u njima. Upravo zbog svih ovih stvari, dok se ne usavrše i ne ispitaju dovoljno, nanocevčice ugljenika neće biti korišćene odmah kao dodatak biljkama, koliko god povoljno uticale na njih.

Mobilni telefoni koji se adaptiraju svim prilikama nisu više samo želja već realnost. ovi telefoni će moći da se oblikuju onako kako nama odgovara uz pomoć nanotehnologije kojom su pravljeni.

Nanotehnološki materijali, materijali nove generacije, imaju radikalno drugačije mogućnosti i svojstva i upravo zbog toga biće osnova novih mobilnih telefona u budućnosti. Nanočestice koje čine ove materijale budućnosti, generišu se i upravo zbog toga njima je lako upravljati i podešavati ih onako kako naučnici žele.

Mobilni telefoni će u budućnosti, u neko skorije vreme, biti više fleksibilniji i rastegljiviji, ali će zadržati svojstva otpornosti i jačine, koliko god to na prvi pogled ne delovalo tako. Telefoni će zadržati sve funkcije koje su imali do sad kao i aplikacije. Ništa od toga neće biti promenjeno, samo oblik telefona. Sve ovo je u cilju da se korisnicima izađe u susret i da isti mobilni telefon mogu koristiti u različitim prilikama kao što su sastanci, odlazak na trčanje, šetnja... Sve se to moglo obavljati i sa telefonima koje imamo sada, ali novi telefoni budućnosti, zbog specijalnih nanomaterijala od kojih će biti sačinjeni, moći će da menjaju svoj oblik i tako se prilagođavaju prilikama u kojima se korisnik bude nalazio u određenom momentu. Npr.korisnik će moći da telefon savije oko ručnog zgloba i tako ode na trčanje, bez brige da će mu telefon prilikom te aktivnosti ispasti iz džepa. Nakon toga moćiće ponovo da ga vrati u prvobitni oblik u kom ga je i kupio, a da se telefon i njegove funkcije pri tome ni malo ne promene.

Nevidljivost više nije samo moguća u filmovima. predmeti mogu postati nevidljivi ukoliko se prekriju specifičnim metamaterijalima. nešto nalik nevidljivom ogrtaču.

Iluziona naprava koja koristi metamaterijale koji čine da jedan objekat liči na drugi jednog dana može biti korišćena u vojnoj kamuflaži u raznim bitkama na otvorenom polju. Npr.da bi se šoljica napravila da liči na sunđer, svetlost prvo pogodi šoljicu i razloži se. Ukoliko zatim prođe kroz komplementaran metamaterijal koji otkazuje razlaganje, šoljica se čini nevidljivom. Svetlost se zatim kreće kroz metamaterijal koji ponovo stvara razlaganje što čini da šoljica na kraju izgleda kao sunđer. Krajnji rezultat i jeste to, da kada posmatrač, u ovom slučaju, posmatra šoljicu kroz metamaterijal vidi sunđer.

Metamaterijal je jako teško i komplikovano napraviti. Komponente koje ga čine su mnogo manje od dužine svetlosnih talasa koji se razlažu, što je na vidljivom svetlu mnogo manje od mirkometra. Problem se javlja kada tako sitne komponente treba spojiti i udružiti da rade sinhronizovano. Još jedan od izazova je napraviti obe strane ove naprave za „nevidljivost“ tako da objekti ne budu u interfejsu jedan sa drugim, nego da se dobije prava nevidljivost. Sada se uspelo samo da se objekti preslikavaju jedan u drugi, ali krajnji cilj jeste da se oni uopšte i ne vide, a ne da poprimaju drugačiji imaginarni oblik. Za sad ovakve naprave za občan svet ne mogu biti praktične, ali za inženjere i naučnike i te kako mogu, što im i jeste primarni cilj.