Ako je univerzum simulacija poput one u filmu Matriks, kako bismo to uopšte mogli ikad da saznamo? Fizičar Silas Bin, koga je intervjuisao časopis “Nju sajantist”, misli da ima odgovor.

Ideja da živimo u simulaciji nije tek naučna fantastika, zar ne?

Postoji poznati argument da mi verovatno živimo u simulaciji. Ideja je da će u budućnosti ljudi biti u stanju da jednostavno simuliraju čitav univerzum. A s obzirom na prostranstvo vremena pred nama, broj tih simulacija će verovatno biti ogroman. Dakle, ako sebi postavite pitanje ‘da li živimo u pravoj realnosti, ili u jednoj od mnogih simulacija?’, odgovor, statistički govoreći, je da je mnogo verovatnije da živimo u simulaciji.

Kako se dogodilo da radite na ovoj temi?

Moj posao je da kreiram kompleksne kompjuterske simulacije prirodnih sila, konkretno snažne nuklearne sile. Moje kolege i ja koristimo rešetku nalik mreži kako bi predstavili mali komad svemira i vremena. Stavljamo sile u tu malu kocku i računamo šta se događa. Kao efekat, dobijamo to da simuliramo veoma mali ćošak univerzuma

Koliko su pouzdane vaše simulacije?

U stanju smo da izračunamo neke osobine realnih stvari poput prostog nukleusa. Ali, proces takođe generiše artefakte koji se ne pojavljuju u realnom svetu i koje moramo da uklonimo. Tako smo počeli da mislimo o tome kakve bi se vrste artefakata mogle pojaviti kada bismo živeli u simulaciji.

Šta ste otkrili?

U našem univerzumu zakoni fizike su isti u svim smerovima. Ali u mreži, te promene, pošto više nemate kontinuum prostor-vreme, ti bi zakoni zavisili od pravda. Simulacije su u mogućnosti da sakriju taj efekat, ali nisu u mogućnosti da ga se u potpunosti otarase.

Kako možemo prikupiti informacije da smo u simulaciji?

Koristeći čestice veoma visoke energije. Čestice najveće energije koje poznajemo su kosmički zraci i postoji dobro poznati prirodni prekid u njihovoj energiji na oko 10²⁰ elektron volti. Izračunali smo da ako simulator koristi mrežu veličine 10^-27 metara, onda prekid energije varira u različitim smerovima.

Da li kosmički zraci variraju na taj način?

Ne znamo. Kosmički zraci najveće energije su veoma retki. Kvadratni kilometar na Zemji pogođen je takvim zrakom samo jednom u sto godina, tako da nećemo biti u mogućnosti da mapiramo njegovu distribuciju u neko skorije vreme. I čak kad bismo to uradili, bilo bi teško da se pokaže zaključni dokaz da smo u simulaciji.

Ali, mi možemo da unapredimo ovu našu simulaciju?

Veličina univerzuma koji mi simuliramo je tek jedan fermi, to je kutija sa stranama dugačkim 10^-15 metara. Ali, možemo da koristimo Murov zakon da bismo zamislili šta bi mogli da simuliramo u budućnosti. Ako bi se nastavili postojeći trendovi u razvoju informatike, bili bismo u mogućnosti da simuliramo univerzum veličine čoveka za vek, dok bi za pet vekova mogli da uredimo kutiju sa stranama velikim 10²⁶ metara. To je veličina univerzuma pogodnog za posmatranje.

Kako ljudi reaguju na vaš rad?

Predavao sam na ovu temu prošle nedelje i odziv je bio zadivljujući. Polovina ljudi me je gledala kao da sam poremećen, a druga polovina je bila vrlo entuzijastična.

Silas Bin je fizičar na Univerzitetu u Bonu, u Nemačkoj. Njegov rad “Ograničenja univerzuma koao numeričke simulacije” objavljen je u žurnalu “Fizikal rivju D”.

Naučnici koji rade Nasinoj misiji pod nazivom "Kasina" (Cassini) uočili su na Saturnovom mesecu Titanu 320 kilometara dugu reku u koja izgleda kao umanjena verzija reke Nil u Africi.

Titan je, osim Zemlje, jedino telo u Sunčevom sistemu na čijoj se površini može naći tečnost, ali za razliku od reka i jezera na Zemlji, sve tekuće površine na Titanu umesto vode sadrže ugljenovodonike, kao što su etan i metan.

“Titan je jedini pored Zemlje na čijoj se površini nalazi tečnost u konstantnom kretanju”, kaže Stiv Vol (Steve Wall) iz NASA-e. “Ova fotografija daje nam sliku sveta u pokretu. Kiše padaju, reke odnose tu kišu u jezera i mora, gde isparavanjem krug ponovo počinje. Na Zemlji, tečnost je voda. Na Titanu, tečnost je metan, ali na oba nebeska tela ona utiče na sve što se tamo događa”.

Radarski snimak "Nilovog blizanca" snimljen je prošlog meseca. Prikazuje polarni region Titana, gde reka utiče u more nazvano Ligeia mare, čija je površina između Kaspijskog mora i Mediterana - prenose mediji.

Strogo poverljivi minijaturni spejs šatl lansiran je u utorak iz Kejp Kanaverela, javila je agencija AP, a prenose svetski mediji.

Vazdušne snage Sjedinjenih Država lansirale su letilicu montiranu na raketu Atlas V.

Ovo je drugi let ovog originalnog X-37B svermirskog avion. Tokom 2010. takva letilica kružila je oko planete sedam meseci. Drugi X-37B proveo je u orbiti više od jedne godine.

Misteriozni svemirski brodovi veliki su tek kao četvrtina standardnog NASA-inog starog svemirskog šatla i sposobne su da se same spuste na pistu.

Oružane snage SAD nisu do sada otkrile ništa o ovoj novoj tajnoj misiji. Ali naučnik koji prati zbivanja, Džonatan Mek Dauel sa Harvardovog Smitsonian Centra za astrofiziku, spekuliše da svemirska letilica nosi senzore dizajnirane za špijuniraje i verovatno služi za testiranje.

Dva prethodna tajna leta obavljena su u orbiti udaljenoj oko 200 milja od Zemlje.

Američka svemirska agencija je saopštila da nakon popularnog “Kjuriozitija” želi da pošalje još jedan mega-rover na Mars.

NASA je saopštila da će novo površinsko svemirsko vozilo biti konstruisano od rezevnih delova “Kjuriozitija” (Curiosity). Ono bi takođe trebalo da koristi novi sistem za prizemljenje koji je isporučio rover veličine automobila na Mars prošlog avgusta.

Misija je predviđena za 2020. godinu i koštaće oko 1,5 milijardi dolara.

Ali, naučnici još uvek nisu otkrili šta bi tačno rover trebalo da obavi na crvenoj planeti.

NASA saopštava da je ovo naredni korak ka eventualnom slanju astronauta na Mars do kog bi moglo da dođe 2030. godine.