Ruski naučnici razvili su lično naoružanje koje će pucati samo u rukama zakonitog vlasnika, zahvaljujući elektronskom mikročipu montiranom u oružje koji će identifikovati onog ko puca i blokirati pucanj u slučaju odstupanja tih biometrijskih podataka od onih koji su registrovani.

Otisci prstiju, karakteristke mrežnjače oka i ostale lične osobenosti biće zapisane na čip koji će biti postavljen na nišan i okidač oružja. Ukoliko oružje dospe u tuđe ruke ili je vlasnik lišen dozvole za njegovo nošenje, ono postaje neupotrebljiv.

"Ideja je odlična, posebno za novo oružje. Ali, njegova primena kod već proizvedenih primeraka naoružanja izaziva sumnju", rekao je ekspert za naoružanje Andrej Frolov.

Cena projekta, za sada se drži u tajnosti, ali je jasno da će uvođenje ovog sistema, do sada četo opisivanog u filmovima i knjigama naučne fantastike, biti skupo. Ipak, procene su da će se sve isplatiti kada zahvaljujući tim skrivenim čipovima budu spašeni ljudski životi i lakše razotkrivani zločini.

Jedna vrsta puževa poseduje sposobnost da odbaci sopstveni rep kako bi se spasila od napada. Naknadno, rep ponovo izraste.

Puževi "išhikimaimai" (satsuma caliginosa caliginosa), koji žive na ostrvima Išigaki i Iriomote, u arhipelagu Okinava, mogu da, u slučaju životne opasnosti, odseku zadnji deo tela.

Sposobnost autotomije (samosakaćenje), a koju poseduju neki gušteri, krabe i crvi, nije dosad nikada primećena kod puževa, navodi Masaki Hoso, član Japanskog društva za promociju nauke, čija je studija objavljena u Analima britanskog Kraljevskog društva.

Hoso je objasnio da im ta "taktika" daje dovoljno vremena da se bezbedno uvuku u kućicu gde su van domašaja predatora. Puževi zatim moraju da sačekaju nekoliko nedelja da im amputirani deo ponovo izraste.

Japanski naučnik, međutim, još uvek nije uspeo da ustanovi na koji način ovi puževi uspevaju da odbace svoj rep.

Morski krastavci i morski ježevi imaju sposobnost elastičnosti kolagena u svom telu i možda drže ključ očuvanja mladalačkog izgleda, tvrde istraživači sa londonskog Kvin Meri univerziteta.

Istraživači su ispitivali gene morskih stvorenja poput bodljokožaca morskih ježeva i morskih krastavaca. Pronašli su gen za "molekule glasonoše", poznate kao peptide, preko kojih ćelije, oslobađajući ih, govore drugim ćelijama u telu šta da rade.

"Verovatno najuzbudljivije otkriće do kog smo došli tokom naših istraživanja je pronalazak gena koji kodiraju peptide i koji izazivaju brzo kočenje ili omekšavanje kolagena u telesnom omotaču morskih krastavaca", kaže vođa projekta profesor Moris Elfik sa Kvin Meri fakulteta za biološke i hemijske studije, i nastavlja: "Iako morski ježevi i morski krastavci ne liče previše na nas, mi smo zapravo prilično blisko povezani sa njima. Kako starimo, tako promene u kolagenu izazivaju gužvanje naše kože, tako da ako možemo da pronađemo kako peptide uzrokuju to da se telesni omotač morskih krastavaca brzo postane ukočen ili mekan, onda bi naše istraživanje moglo da vodi do novih načina za očuvanje naše kože mladom i zdravom".

Naučnici su analizirali DNK sekvence hiljada gena u ljubičastim morskim ježevima i jestivom morskom krastavcu, posebno tražeći genski programirane peptide, molekule – glasonoše.

Rapidni napredak u tehologiji korišćenoj za izdvajanje gena, omogućilo je ovo istraživanje. "Kada je bio izdvojen ljudski genom pre više od jedne decenije, to je koštalo milione britanskih funti. Sada svi geni u životinji mogu da budu izdvojeni za tek nekoliko hiljada funti" kaže profesor Elfik. "Takođe smo pronašli da morski krastavci imaju peptide koje su vrlo slične kalkitoninu, hormonu koji obezbeđuje da naše kosti ostanu čvrste. Zbog toga, biće fascinantno naći da li peptide tipa kalkitonin imaju sličnu vrstu uloge kod bodljokožaca, kao što su morski ježevi", rekao je on.

"Ove vrste dostignuća u osnovnoj nauci fascinantne su same po sebi, ali su takođe važne zato što podupiru medicinske proboje koji vode ka poboljšanju kvaliteta ljudskih života", zaključuje profesor Elfik.

Verovatno ne obraćate previše pažnje na činjenicu da podizanje šolje kafe ujutro predstavlja za vaš mozak čitav set složenih odluka. Morate da odlučite kako da nanišanite rukom, zgrabite dršku i podignete šolju do usta, sve bez prosipanja sadržaja šolje.

Nova studija Nordvestern univerziteta pokazuje ne samo da vaš mozak donosi tako važne odluke za vas, nego i da od vas krije informacije na osnovu kojih donosi takve odluke.

"Naša studija daje istaknut primer", rekao je Jangking Lusi Ksu, vodeći autor studije i kandidat za doktora psihologije na Nordvestern univerzitetu. "Kada podignete neki predmet, vaš mozak automatski odlučuje kako da kontroliše vaše mišiće bazirano na onome što o obliku predmeta javljaju oči. Kada podignete kriglu desnom rukom, morate da napravite zaokret u smeru kazaljke na satu kako bi vaš stisak nadoknadio dodatnu težinu koju vidite na levoj strani krigle. Pokazali smo da je korišćenje ove vizuelne informacije toliko moćno i automatsko da ga ne možemo ugasiti. Kada ljudi vide predmet koji preteže na jednu stranu, oni zapravo ne mogu da izbegnu da ‘osete’ težinu na tu stranu, čak i kada znaju da je na delu prevara", rekao je Ksu.

Istraživači su sproveli dva eksperimenta. U prvom, ljudi su zamoljeni da zgrabe vertikalni štap sa teretom koji visi sa njegove leve ili desne strane. Ljudi su s lakoćom saopštili za koju su stranu osetili da je opterećena, čak i kada su im oči bile zatvorene.

Istraživači su zatim upotrebili kombinaciju ogledala kako bi izokrenuli pogled na predmet, tako da je izgledalo da je teret na levoj strani, iako je on zapravo bio desno. I mada je ljudima rečeno da kažu sa koje strane rukama osećaju težinu, vizuelna slika snažno je uticala na smer koji su osetili kao teži, pogotovo kada je opterećenje bilo manje.

U drugom eksperimentu, istraživači su pokušali da jače ubede ljude da ignorišu vizuelnu informaciju tako što su pažljivo objasnili prirodu trika. "Ljudi i dalje nisu mogli da ignorišu vizueltnu informaciju", rekao je Ksu. "Zapravo, efektat je čak postojao i kod nas, a mi smo osmislili eksperiment!"

Stiven Frankoneri, koautor studije i pridruženi profesor kognitivne filozovije na Nordvestu, kaže da mozak neprestano donosi odluke za nas za koje mi ne znamo, ili koje ne razumemo. "Te odluke su često pametne i bazirane na proteklom iskustvu", rekao je on. "U primeru ove studije, vaš mozak je automatski koristio vizuelne informacije kako bi rekao  vašim rukama šta osećaju. Možemo da pokažemo da se ove odluke događaju tako što manipulišemo informacijama koje vaš mozak dobija – obrnemo informacije uz pomoć ogledala i sada mozak govori vašim rukama da osećaju obrnuto od onoga što zaista osećaju. Ovaj uticaj je obavezujući – vi osećati to iako znate da to nije istina".

Frankoneri kaže da to nije greška u operaciji mozga. "U ogromnoj većini slučajeva, vi želite da 'delegirate' odluke poput ove nesvesnom delu mozga, što vas ostavlja slobodnim da se fokusirate na manje direktne probleme, kao što je praćenje smera vožnje ili uživanje u šolji kafe".