Svi koji prate robotiku gotovo su sigurno upoznati sa AlfaDogom, mehaničkom tovarnom mazgom koju je proizvela kompanija Boston Dajnamiks po nalogu DARPA. Sve to je deo onoga što konstruktori nazivaju LS3 (Legged Squad Support System) – teški roboti dizajnirani da prenose stvari za vojne jedinice koje se kreću po neuređenom terenu.

Neko bi mogao reći da je robot zastrašujući, možda čak i jeziv, ali ono što je nesumnjivo je da je ovaj poslednji član LS3 tima svakako impresivan. Ne samo da deluje više samouvereno u svoje pokrete nego kad se poslednji put pojavio na JuTjubu, on sad to čini sa stilom i u stanju je da prati vojnike bez asistencije.

Može biti da je previše ljudi gledalo previše filmova naučne fantastike, pošto ne postoji ništa odista zastrašujuće kada je AlfaDog (AlphaDog) u pitanju. On jednostavno maršira od jedne tačke do druge, probijajući se kroz žbunje ukoliko je to potrebno, sve do svog odredišta. Možda se takav utisak stiče zbog njegove veličine; AlfaDog je glomazniji od konja i verovatno teži. Takođe je jak i sposoban da nosi oko 200 kilograma opreme, sada na razdaljine veće od 30 kilometara pre nego što mu je potrebno punjenje

Može biti da linija razvija viđena u LS3 podstiče maštu, izazivajući kod gledalaca strah od najgoreg. Dok su nekada čopori robota delovali više kao pusti snovi Pentagona, sada deluje gotovo izvesno da će ova nova vrsta robota biti isporučena na ratiše tokom našeg života, a možda već za nekoliko godina.

I zbog toga, nije komoplikovano zmisliti stotine njih kako jurišaju preko terena pod punom opremom, uništavajući sve što im se nađe na putu; nezaustavljiva sila koja nije viđena od pancir divizija u Drugom svetskom ratu.

Trenutno, AlfaDog može da hoda u brzino od tek nekoliko klometara na sat, tačnije oko sedam, što je nedovoljno brzo da održi korak sa vojnicima koji se uobičajeno kreću od 11 do 16 kilometara na čas. Zbog toga, naredni cilj konstruktora u Boston Dajnamiksu (Boston Dynamics) je da povećaju tu brzinu ne žrtvujući pri tome smanjenje razdaljine između dva punjenja.

S ozbirom na napredak u razvoju koji je viđen do sada, teško je sumnjati da će u tome uspeti i čak prevazići taj cilj, čemu ćemo biti svedici kada se sledeći put AlfaDog pojavi na JuTjubu.

Samosvesnost je jedno od obeležja inteligencije. Mi kao ljudi počinjemo jasno da razumemo da smo mi i naša tela, i naši umovi i da nas drugi sagledavaju na druge načine od onog kako sami sebe sagledavamo. Verovatno, to nigde nije više evidentno nego kad se pogledamo u ogledalo.

Kada to uradimo, mi razumemo da ono kako nas gledaju druge osobe je zaista trodimenzionalno otelotvorenje onoga što smo zaista mi kao osoba.Iz tog razloga, istraživači koriste nešto što se zove “test ogledala” kao  test pronicljivosti drugih nivoa samosvesti kod životinja. Postave  neku vrstu znaka na lice bez znanja životinje i nakon toga dozvole životinj da se pogleda u ogledalo. Ako je životinja u stanju da razume da je znak na njenom sopstvenom licu i demonstrira to tako što dodirne sebe tamo gde je znak postavljen, tada se može smatrati da ta životinja ima samosvesnost. Do sada, vrlo ih je mal prošlo test – nekoliko majmuna, delfini i slonovi.

Sada, istraživači sa Univerziteta Jejl pokušavaju da programiraju robota da bude u stanju da prođe taj test. Ime robota je Niko (NICO) i razvili su ga Brajan Skaselati (Brian Scassellati) i Džastin Hart (Justin), koji su do sada već zajedno učili robota da prepoznaje gde mu se nalazi ruka u trodimenzionalnom prostoru do vrlo finog nivoa, što je podvig koji nikada ranije nije postignut sa bilo kojim robotom.

Sledeći korak je da robot učini isto sa ostalim delovima tela – stopalima, nogama, trupom i naravno, eventualno glavom, koja je najkritičniji deo prilikom davanja robotu sposobnosti samospoznaje, što je konačni cilj projekta. Programirati robota da bude svestan samog sebe smatrase da je jedan od ključnih prekretnica u kreiranju robota koji su zaista koristi u svakodnevnom životu. Roboti koji “žive” u kućama s ljudima, na primer, morali bi da imaju vrlo dobro razumevanje gde se nalazi svaki njihov deo i šta radi u cilju sprečavanja izazivanja nenamernih povreda i štete ukućanima. To je tako zašto što su pokreti ljudi nasumični i slučajni, toliko da se ljudi zbog toga često slučajno sudaraju s drugim ljudima. Kada su u pitanju roboti, pošto će verovatno biti jači, takvi incidenti bi bili neprihvatljivi.

Skaselati i Hart veruju da se primiču cilju i očekuju da NIKO bude sposoban da prođe manje testove u naredna dva meseca. Nema dileme da će drugi to pratiti veoma pomno, zato što ako bude uspeha, to će biti zaista istorijski momenat.

Zamislite da imate robota-blizanca koga možete da pošaljete na posao umesto sebe? Za istraživača Hirošija Išiguroa ovakav scenario nije toliko nerealan.

Pre nekoliko godina, on je napravio svoju sopstvenu mehaničku repliku koja ga regularno menja na predavanjima u slušaonicama dok on daljinski emituje svog glas do robota.

U ovom video klipu koga objavljuje NewScientist i koji je deo novog dokumentarnog filma Samsara, režisera Rona Frika, Išiguro se pojavljuje pored svog robota dvojnika, čineći komplikovanim da se prepozna ko je tu čovek. Produkcioni tim je tražio da pokreti očiju koji se ponavljaju budu programirani u robotu pre snimanja, tako da je bilo moguće pomešati ih ko je ko.

Kasnije u klipu, pojavljuje se i ženski model androida odmah posle prave žene.

Mada humanoidni roboti postaju ubrzano da izgledaju kao da su živi, njihov govor tela ih i dalje odaje, čineći da je teško biti s njima u ljudskoj interakciji. Ljudi često puštaju neverbalne informacije kroz pokrete očiju ili drhtaje ruku, ali teško je obdariti robota istom osobinom.

No, Išigurovi androidi izgleda da imaju dovoljno realistične izraze da bi bili prihvaćeni kao drugari. U 2010. godini jedan od njegovih robota pojavio se u pozorišnoj predstavi odmah pored živih glumaca.

Dokumentarni film Samsara, u kome se može videti još više scena u kojima se iskazuje ljudskost, pojaviće se u britanskim bioskopima 31. avgusta.

Bespilotne letelice postaju sve manje i manje, sposobne da se orijentišu i identifikuju ciljeve bez GPS-a ili čoveka koji njima upravlja.

Daleko od letilica veličine aviona koje su odlika modernog ratovanja, revolucija sa mnogo manjim bespilotnim letilicama je u toku, piše NewScientist.

Mikro letelice (Micro-aerial vehicles - MAVs) sa samostalnom navigacijom i sposobnošću mapiranja u realnom vremenu, mogle bi uskoro da zuje kroz zatvoreni i otvoreni prostor i vrše izviđačke misije koje drugi ne mogu. One će omogućiti vojnicima da vide iza brda, unutar zgrada i da ispituju sumnjive predmete bez rizika.

Za razliku od svojih većih rođaka, čiji je kompleksni sistem navigacije omogućavao da lete nezavisno satima, pa čak i danima, MAV-ovi nisu poznati po svojoj pameti. Oni se uobičajeno oslanjaju na GPS signal koji im govori gde se nalaze i ljudskog operatora za skoro sve drugo, kao što su naredbe kuda da idu, šta da gledaju i gde da slete.

Istraživači predvođeni Rolandom Brokersom (Roland Brocker) u NASA-inoj laboratoriji za avio-pogon u Pasadeni, Kalifornija, razvio je MAV koji koristi kameru usmerenu ka zemlji kako bi se orijentisao i birao prostor za sletanje. U stanju je da identifikuje ljude i druge predmete. Sistem dozvoljava letelici da putuje preko nepristupalnog terena gde su van dometa ljudskih kontrolora ili GPS-a, kao što su gradske ulice ili po unutrašnjosti zgrada.

Operator treba da kaže letelici samo dve stvari pre nego što se povuče: gde se ona nalazi i gde se nalazi cilj. Letelica ostalo zaključuje sama, koristeći kameru i instalirani program kako bi izradila trodimenzionalnu mapu svog okruženja. Ona je takođe sposobna da izbegava prepreke i detektuje površinu iznad prethodno definisanog mesta sletanja. Kada jednom odabere mesto za sletanje, ona mapira dimenzije tog prostora, kreće ka njemu i sleće.

Tokom laboratorijskih eksperimenata, letilica veličine 50 sa 50 centimetara opremljena navigacionim sistemom bila je u stanju da poleti, leti preko prepreka unutar zatvorenog prostora i uspešno sleti na podignutu platformu. Brokerov tim sada testira sistem u većem i kompleksnijem okruženju. Sistem je predstavljen na SPIE konferenciji posvećenoj odbrani, bezbednosti i očitavanju u Baltimoru u aprilu mesecu ove godine.

Vidžej Kumar (Vijay Kumar) sa Pensilvanijskog univerziteta kaže da nezavisna navigacija i sposobnost sletanja do sada nisu viđene kod bespilotnih letelica ove veličine. “Uobičajeno, informacije neophodne da se locira mesto za sletanje i da se letelica stabilizuje iznad njega dolaze 100 puta u sekundi”, rekao je on. “Niko nije bio u mogućnosti da osmisli sistem toliko mali sa ovom vrstom sposobnosti obrade informacija.”

Sa takvim sposobnostima koje se sada pridodaju čak i manjim letelicama, neće potrajati dugo dok “PD-Blek hornet”, koji je bio najmanja bespilotna letelica na svetu, takođe bude unapređena.

Kako sada stoje stvari, PD-100, koga je testirala norveška fabrika Proks dinamiks (Prox Dynamics) od 2008. Godine, može da se orijentiše nezavisno do svog cilja koristeći ugrađeni GPS ili leteći po unapred određenoj ruti. Njme može upravljati i čovek udaljen kilometrima daleko, može da ostane u vazduhu do 25 minuta, može da lebdi kako bi imao stabilnu sliku i može da leti po zatvorenom i otvorenom prostoru.

Samo 20 centimetara dugačak i težak oko 15 grama, PD-100 čini da bespilotna letelica koju je kreirao Brokerov tim izgleda kao džinovska mitska životinja. I dok izgleda kao igračka, “Proksi dinamik” tvrdi da je letelica u stanju da zadrži miran let i po vetru od pet metara u sekundi. To je privuklo bažnju britanskog ministarstva odbrane, koje je prošle godine izdalo zahtev za vozilo pod imenom “Nano-UAS”.

Više i duže nego ikad

Istraživačke bespilotne letelice letele su dva dana bez prestanka, “tankovane” laserskim zrakom koji je bio emitovan sa zemlje do letelice.

Lokid Martin (Lockheed Martin) i Lejzer motiv (LaserMotive) iz Sijetla udružili su se da bi sprovele testiranje prošle nedelje u vazdušnom tunelu u Palmdejlu u Kaliforniji, kako bi dokazali da bespilotne letelice mogu da lete neograničeno dugo preko energije koja se bežično prebacuje sa tla.

Kada je tim završio let, nakon što je letelica prošla cilj testa, baterija u njoj imala je više energije nego na početku leta. “LejzrMotiv” sada radi na prilagođavanju sistema koji bi omogućio snabdevanje energijom putem zraka satelita u orbiti, pa čak i Meseca.